Дипломатија Републике Србије у последњих двадесет и више година пред собом имала је, као и данас, нимало лак задатак. Стратешки дискурс у учвршћивању билатералних односа и укључивању у мултилатерални поредак, не само за Србију, већ и за многе друге земље након Хладног Рата, представљао је једну од главних идентитетских одлука које су и које ће обликавати спољашњу, али неретко и унутрашњу политику земље. Као земља између, како се то каже, Истока и Запада, како географски, тако и културолошки, сваки дипломатски напор и приступ посебно се посматра од стране шире јавности.
У таквом дипломатском спектру долазе односи између Сједињених Америчких Држава и Републике Србије, који у протеклих преко 140 година успостављених билатералних односа бележе, у почетку значајан успех, да би у другој половини двадесетог века дошло до њиховог опадања, затим знатног погоршања деведесетих година прошлог века и готово потпуног краха истих 2008. године. Окренут је нови лист, у циљу унапређења српско-америчких односа, који се у последњих 15 година интензивно учвршћује, са циљем да будућност тих односа почива на стабилним темељима који су сами по себи, свакако рањиви.
18.02.2020. некадашњи гувернер савезне државе Илиноис, господин Род Благојевић, бива ослобођен из федералног затвора у којем је одслужио 8 од 14 година притвора на које је осуђен, након што га је тадашњи председник Доналд Трамп помиловао, истичући да је била у питању „невероватно снажна, бесмислена казна“ у фебруару исте године.
Отац Рода Благојевића, Радисав Благојевић, рођен у селу Велико Крчмаре, у околини Крагујевца одлучује да, након Другог светског рата, којег је као официр Југословенске војске провео у заробљеништву пуне четири године, а затим три године у кампу за избеглице, будућност проведе у обећаној земљи која награђује вредан рад и са којом дели иста уверења, не бивајући свестан да ће управо његов син, у моменту писања овог текста бити најближи политичар председнику Сједињених Америчких Држава српског порекла и који ће у годинама пред нама можда имати значајну улогу у кључном моменту редефинисањанја односа између Републике Србије и Сједињених Америчких Држава.
Занимљива, а нама у Србији свакако на понос и задовољство чињеница да ће Доналд Трамп знати да ће уз себе имати човека од поверења који не крије своје симпатије, порекло и подршку Србији у њеним геостратешким напорима, није довољна да бисмо тиме описали значајну предност коју Род Благојевић у овом тренутку може пружити Србији.
Први додир политичког живота Рода Благојевића са Републиком Србијом дешава се у најизазовнијој години за српско-америчке односе, 1999. Као члан Демократске партије, предвођена тадашњим председником Клинтоном, као и члан Конгреса САД, поставило се питање шта ће Род учинити. Колико год тешко време било, за Благојевића је одлука да не подржи наставак напада НАТО снага на Савезну Републику Југославију била суштински рационална и искрена. Од самог почетка није био сагласан са НАТО интервенцијом над нашом земљом. Гласао је против резолуције која је омогућила употребу војне силе у Југославији. Треба истаћи да је готово половина чланова Конгреса из Демократске партије исказало жељу за обуставом НАТО интервенције. Блиске колеге Рода Благојевића у Конгресу, попут конгресмена Џеси Џексон Јуниора у потпуности су делили његов став, алудирајући на препознавање спинова у америчкој спољној политици. Осврнувши се на тај период приликом гостовања код Такера Карлсона 30.10.2024. говорећи о питању Косова и Метохије рекао је како „ако се не одобри референдум који ће водити ка сецесији“, који је НАТО изнео као решење проблема „бомбардоваћемо вас“. Тај приступ Благојевић је окарактерисао као „изнуду највишег нивоа“. Истакао је и лични страх по питању „спознавања истине о спољној политици на највишем нивоу“ који почива на томе да је она „предоређена донацијама у кампањи“, дајући пример Хилари Клинтон која је у том периоду добијала снажну подршку албанског лобија у трци за место у Сенату.
Током бомбардовања НАТО снага на Савезну Републику Југославију, Род Благојевић имао је још два важна наступа: иницирање предлога обуставе бомбардовања на 72 сата у циљу дипломатског решавања сукоба или барем отварања врата дипломатији у циљу обуставе војних дејстава, оба са жељом да се избегне сценарио страдања „60.000 америчких војника у Вијетнаму због немогућности имплементације дипломатије“. Сам Благојевић истакао је да „формирање широке коалиције у оквиру Демократске партије за иницирање овог предлога није било једноставно“ јер су се у њој нашли људи различитих ставова. Међутим, заједнички елемент усаглашавања, обустава бомбардовања на барем „три кратка дана“ био је довољно вредан да се седне за преговарачки сто, у циљу престанка страдања људских живота и налажењу решења за потпуну обуставу војних дејстава.
Други наступ, свакако јавности познатији од претходног, јесте сусрет са Слободаном Милошевићем у циљу ослобођења три америчка војника који су тада били пронађени и притворени на територији Србије. Црвеном Крсту нити другим организацијама тада није било могуће доставити одговор на питања о њиховом статусу. Као неко ко познаје језик и има контакте блиске Милошевићу директно у Србији, Род Благојевић се, својом појавом, предодредио за пут у Београд те 1999. године заједно са Џеси Џексоном, оцем његовог пријатеља из Конгреса. Начин на који Благојевић прича о том великом догађају у његовој каријери у спољној политици указује на две ствари: на жељу да оствари америчке интересе, али и на жељу да крене у обнову угледа српског народа у свету. Сматрао је да ће чином ослобађања америчких војника, Милошевић збацити велики број етикета које је добијао на лични рачун, али које су се уједно лепиле и за српски народ. Тај став делио је и господин Џексон, који је предводио преговоре. Оставши свега 15 минута сами тога дана, добијају позив у приватну резиденцију министра спољних послова СРЈ, господина Живадина Јовановића, који их је обавестио да је Милошевић издао декрет о ослобођењу три војника. На крају је успео остварити амерички интерес, али је уједно и потврдио ставове својих колега о исправности да се противе бомбардовању СРЈ. У том тренутку, медији у САД-у су то препознали, али то свакако није било довољно за увод у примирје ширег нивоа.
Ако бисмо сада завршили овај текст о Роду Благојевићу, имали бисмо и више него довољно разлога да будемо срећни и поносни на утицајну личност у америчкој политици која жели да Србија и српски народ у свету буду препознати на прави начин. Међутим, прича Рода Благојевића добија епилог такве врсте, тако да ће бити упамћена као диреткна борба против естаблишмента и као прича у којој истина побеђује решетке. Вратите се на почетак текста. Род Благојевић пуштен је из затвора 18.02.2020. Зашто је био у затвору?
2002. године, Род Благојевић постаје гувернер Илиноиса и то као први Демократа још од 1972. године. Оно што је обележило касније и други мандат на месту првог човека Илиноиса јесте улагање у фондове за образовање, развој инфраструктуре и реформа кривичног законика. Посебно се у другом мандату од 2006. године истичу улагање у здравство, контролу оружија и борба против дискриминације као основни правци његове политике. Може се приметити да је Благојевићев приступ у политици остао у складу са уверењима његовог оца, који је слободу сматрао највећом вредношћу. То мишљење деле становници Илиноиса и Чикага, а многи од њих Благојевића сматрају политичком легендом свог краја. Један новинар је по ослобођењу Рода Благојевића изјавио да су се „вратили на време Блага“.
Већ у децембру 2003. године, Благојевић је имао личних разлога за, како он истиче „сумњу да су његов тим и он били надгледани“. Делом је на то гледао позитивно кроз призму „притиска“ да његов тим врши легално и исправно пословање. Кроз неколико година, ФБИ почео је прислушкивати његове телефонске разговоре. Благојевић сматра да су, њему блиски људи, попут Тонија Ореска, били притиснути да говоре неистину о њему, али и о тадашњем председнику, Барак Обами.
Иако је постојала тендеција да се Род Благојевић чак подржи и за председничког кандидата у оквиру Демократске партије, као искусни гувернер, то место бива препуштено Обами, што је тада Благојевић свакако поздравио, а касније и подржавао Обаму у његовој већој политичкој експанзији, посебно у Чикагу. Међу првим индикаторима које је Благојевић уочио и окарактерисао као сумњиве јесте што су тужиоци из претходне администације остали неопромењени.
2009. године Благојевић је осуђен за корупцију на основу телефонских разговора снимљених од стране ФБИ-а у којима је, наводно, Благојевић заговарао продају места у Сенату са циљем да од тога профитира. Казну је служио у федералном затвору, што није установљена пракса. Место у Сенату које је заузимао Барак Обама, остало је упражњено по победи на председничким изборима. Обама негира било какав контакт између Благојевића и њега директно или преко било ког посредника. Благојевић тврди супротно. Са друге стране, ФБИ је објавио 2% укупно снимљеног материјала и на поновљеном суђењу, тим Рода Благојевића захтевао је пуштање свих снимљених разговора. Индикација је та да се у 98% материјала заиста види да није било речи о „продаји места у Сенату“ и да се тих 2% пуштених снимака користи за манипулисање. До данашњег дана, снимци нису пуштени, а Барак Обама се није оглашавао по овом питању на директан начин већ 16 година, када је рекао да „гувернер није више у могућности да води“ и да се нада да ће „и сам постати тога свестан“.
Сада када је на слободи, Род Благојевић више није само успешан бивши члан Конгреса или гувернер Илиноиса. По изласку из затвора 6 година раније у односу на прописану казну, уз помиловање председника Трампа, Благојевић своју причу наставља презентовати исто као и 2009. године. Друга страна тог спора се не оглашава.
Род Благојевић постаје симбол борбе против неправде естаблишмента, најзвучније борбе, али и људи који су заиста нешто изгубили у тој борби. У случају Рода Благојевића, у питању су године. Оно што није изгубио јесте свој елан и сада је спреман да учини све у својој моћи да се његова прича чује. Ако вам се овај наступ чини сличним, подсетите се само кампање Доналда Трампа кроз коју је пропагирао сличан друштвено-политички сентимент.
У последњих неколико месеци Род Благојевић појављује се на највећим медијским платформама и његова гостовања броје милионске прегледе. Као аутор овог текста, посебно ћу да истакнем његову посету Београду ове године, када је 25.06. посетио Факултет политичких наука Универзитета у Београду и том приликом ме уверио, као и све присутне колеге, да је његова визија ту да остане. Посебно је важно истаћи да Благојевић увек искористи прилику да укаже на положај позиције Србије данас и у годинама иза нас, управо са циљем побољшања српско-америчких односа, али и да достави информације о нашој земљи које многима у Сједињеним Америчким Државама нису довољно познате. Позивамо вас да те интервјуе погледате. Оно што се такође да за уочити свакако јесте идентичан приступ остварења мисије побољшања српско-америчких односа који негују управо и чланови Конгреса српско-америчког пријатељства.
Сваки од поменутих тренутака у каријери Рода Благојевића могао би бити тема засебног чланка, а сигурно ће се његово име и даље помињати, не само у нашим будућим текстовима. Његово политичко путовање, правна борба и настојања да преобликује свој јавни имиџ чине га фигуром од значајног интереса, чија прича одјекује далеко изван Илиноиса и Сједињених Америчких Држава. Како његов утицај расте, посебно у контексту побољшања српско-америчких односа, Благојевићева оставштина ће несумњиво остати тема дискусије у годинама које долазе.
Новак Ђурић
Председник Youth Caucus-a
Конгреса српско-америчког пријатељства
